Detetova prva godina obično prođe u jurnjavi, grčevima, iščekivanju prvog zuba,
prve kašice, prvog koraka... Na kraju dođe i taj famozni - Prvi Rođendan. I
eto, preživeli ste tu muku. Tata i mama, izmučeni, ali srećni, kažu jedno
drugom „Eto, poraste i on/ona, nije više mali/mala.“ Mama se vraća na posao,
počinje planiranje, baka servis-dadilja-vrtić....koji vrtić...a koja škola,
kasnije...a fakultet...I doterate, tako, vi do svadbe i već se preračunavate
koliko ćete godina imati kad stignu unučići. Konstatujete da ih možda i ne
doživite, jer današnji mladi (akcentujem „današnji“ :-) ) sve kasnije dobijaju decu.
Sve ste skockali. Smešite se. E baš vam je lepo! Blago vama.
I onda shvatite da ne da se ništa nije promenilo, ne da niko nije odrastao,
već da tek sada kreće Cirkus Medrano. U kući „imate“ stvora koji može da
hoda-ali ne dovoljno sigurno, hoće da se penje svuda- ali morate da ga
pridržavate i čuvate, misli da zna da priča- i ljuti se kada ga ne razumete.
To nije beba, to je karakondžula koja je preko noći postala svojeglava. „Samo
nešto 'oće!“ možete čuti od roditelja dvogodišnjaka. Njihova energija je
neiscrpna, a vi na rezervi još od njihovog 6. meseca.
U njihovoj drugoj godini hvataćete sebe kako su vam rečenice postale kraće,
glas viši i jači...“Stani!“, „Ne!“, „Pazi!“, „Ej“, „Iiiiiiiii!!!!!“. Imperativ
dolazi pod obavezno sa onom „omiljenim“ „Dosta!“, „Prestani!“. Pokušaćete u
trenucima nemoći da manipulišete sa blagim rečima „Nemoj, pile, kad te molim.“,
ali ubrzo ćete shvatiti da od toga bude slaba vajda. Znam da pametne knjige o
vaspitavanju dece, koje čitam (iskreno) i umni ljudi dečije
psihologije/pedagogije kažu da se sa decom mora mirno, staloženo, bez povišenog
tona, inače oni onda izrastu u emotivno unakažene ljude. E ako moje „Dosta!“
izrečeno u trenutku agonije, jer on/ona urla k'o lud u prodavnici, dovede do
toga da postane „duševno oštećena“ osoba, e, brate, nek bude. Pa imam i ja dušu
i ne mogu uvek budem da cool-modern-fancy-HiTech mama! Znam da odlepim, da popenim, da se derem ko
luda par min...par minuta.
Stvarno se trudim, veruj te mi, i mislim da uspeva. Kako vreme prolazi,
postajem malo libero, valjda sam shvatila, da kako je sve veći haos, ja moram
da budem opuštenija.
Skoro sam bila sa Asjom u Maxi-ju, i ona je zapela da se
vozi na onom toboganu koji su stavili da se deca igraju dok su roditelji u
šoping. Uuuuu, ala ste mi pomogli! Niste morali. Uglavnom, trebali smo da
krenemo kući, ali to nešto nije bilo u njenom petogodišnjem planu, pa je
krenula da me ignoriše, pa da se buni, pa da plače (kako joj iz taka krenu
suze, to mi je misterija) i na kraju da urla. A ja je lepo uzmem, jer
takvih je dimenzija da još mogu da je stavim k'o novine ili hleb pod mišku, i
iznesem. Ala se dernjala! Valjda to nije očekivala. Čak se nije dosetila da
mlatim nogama! Ubacim je u kola i teraaaaj. Ma ko te šiša.
Нема коментара:
Постави коментар