11.01.2015.

NIJE DETE DUPE DA GA IMA SVAKO

Ja sam dete razvedenih roditelja. I jedinac. Nažalost. Bio je to tužan brak dvoje veselih ljudi. Bila je to ćopava porodica još i pre nego što je prohodala. Ta moja porodica vraćana je defibrilatorima iz kome i kliničke smrti nekoliko puta. Onda je još bolesnija nastavljala da pati od raznoraznih malignih tumora. Od nepoverenja, sujete, loše komunikacije, straha, gluposti, tuđih saveta, ličnih nesigurnosti i velikih očekivanja.

Nije preživela. Umrla je na svom punoletstvu i na mojim maloletnim rukama. Dugo je trajala pa se zbog toga gubitak još duže i osećao. A ja, tada sedamnaestogodišnjak, tumarao sam u nekom ličnom, tuđom odlukom meni nametnutom mraku. Bežao od kuće, tražio krivce, tražio opravdanja, zahtevao izvinjenja, taktizirao, ćutao… Ukratko, tada, u tom trenutku, nisam ni znao da sam zapravo jedino i najviše od svega – patio.

Danas, okruglo deset godina nakon tog razvoda moja majka i moj otac su dobro. I ja sam dobro. Samo mrzim praznike. Ne podnosim Božiće i Nove godine. Tad mi nekako najviše fali to čega više nema. Tada se najjasnije setim jedne daleke porodice i praznične atmosfere. Mirisa tamnjana, pijukanja oko kuće, džaranja vatre, kićenja jelke i spavanja između njih dvoje nakon ponoći…


Dobro sam. Samo prezirem ove fertilne napaljene materice i dignute kurčeve koji nagonski štancuju decu kojoj nisu spremni da daju ljubav. Gadim se nad pokušajima zajedništva koja se završavaju kao po protokolu tako što nečije slabosti pobede jačinu karaktera. Imam poriv da uradim kastaciju svim muškarcima koji prave decu jer im je vreme, a histerektomiju ženama koje rađaju decu jer misle da im isto to vreme ističe.

Nisu deca za svakog, iako svako može da ih ima. Ne morate ostajati u brakovima koji su loši, ali morate i nakon razvoda biti dobri roditelji. Dobri roditelji imaju strpljenja, pažnje i ljubavi za svoju decu. Dobri roditelji komuniciraju međusobno zarad dobrobiti svoje dece. Dobri roditelji ne seru loše jedno o drugom i ne bore se za naklonost deteta jer vaspitanje nije takmičenje nego čast. Dobri roditelji su svesni da deca, ma koliko bila mala, sve znaju jer osećaju svet oko sebe mnogo više nego odrasli.

Ne znam da li ću ikada imati svoju decu. Ili ću gajiti tuđu. Ili ću voleti tuđu kao da su moja. Ali znam jednu stvar. Ne izrastaju deca u loše ljude zbog loših brakova, nego zbog loših roditelja. Ne može dobar brak zamaskirati lošeg čoveka, niti loš brak može uništiti dobrotu u čoveku. Zato i danas volim i poštujem svoje roditelje. Bilo nam je teško. Preživeli smo. Ne znam još uvek koliko toga smo prevazišli i međusobno oprostili jedni drugima. Ja radim na tome. Zato nam želim da dolazeća decenija bude pitomija nego prethodna jer kad najgore prođe jedino što preostaje je bolje sutra.

Živeli,
B.

05.01.2015.

Jal` je kazna, jal` je zločin?

E, pa, sad... Diskutabilno... Nije da nije... Međutim... 'Ajd' sad nek' mi samo neko kaže da grabimo napred gigantskim koracima u čizmama od sedam milja tako što ćemo izglasati i, bukvalno, gurnuti u upotrebu i svima nametnuti taj, najblaže rečeno, kontroverzni zakon o „pravima deteta“ koji podrazumeva i nemogućnost roditelja da pripreti detetu fizičkom kaznom. More... Daću vam ja... Daj da ne bude kako nismo ovde pretresli do kraja ovu temu. Ko zna... Možda mi tradicionalnije orijentisani grešimo. Mada, ne bi' rek'o.
Počnimo od početka. Šta se desilo kad su ovi kvazi liberali proglasili Boga apstrakcijom a strah od Božije kazne glupošću? Desilo se to da je čovek u svojoj gluposti odmah prihvatio ono što podilazi njegovom ionako krhkom egu i rekao: „Uuu, super, što bi' se ja bojao nečega što ne postoji?“ – „Otkud znaš da ne postoji?“ – „Pa, rek'o mi onaj... Pera. Žika, Laza...“ Bilo ko ko dotičnom omogućava da svoje najniže strasti pusti u opticaj bez ikakve kontrole a ponajmanje samokontrole. To je bilo prvo rušenje osnovnih moralnih načela i granica koje čoveka sprečavaju da bude zver. Nije se tu, naravno, stalo. Sledeća ograda koja je morala biti srušena je autoritet zemaljskih, tj. svetovnih, instanci bitnih za formiranje ličnosti. Jer, „There can be only one!“. Kako će se preuzeti potpuna kontrola ako ima više od jednog autoriteta? Uhhh... Pozdravio vas Džordž Orvel. Malo ćemo i da skratimo priču, pa zato idemo odmah na stvar. Znate li razliku između straha, i strahopoštovanja? Ne znate? Pa, saznajte je! Biće vam i više nego potrebno. Isto kao i po pitanju religioznosti, tako jedno dete treba i mora da ima poverenja u svoga „Tvorca“. Taj zemaljski, svetovni „Tvorac“ je roditelj! Kako se gradi valjan odnos između deteta i roditelja? Pre svega, bezgraničnom ljubavlju, ali i bezgraničnim poverenjem. Da, slažem se, ne treba, niti može, svako da bude roditelj. Ali, oni koji treba da budu, tim stvaralačkim činom preuzimaju na sebe, pored prava da budu roditelji, i obavezu da plod tog čina stvaranja vaspitaju na onaj način na koji će taj mali čovek izrasti u pravog čoveka u punom smislu te reči. Da bi se to dogodilo dete, osim ljubavi i poverenja, mora da gaji i strahopoštovanje prema svojim roditeljima inače... Ništa od autoriteta. Ili, što bi rekli naši stari, „ode mast u propast!“. Ništa vam neće pomoći nerviranja, urlanja, huktanja, frktanja, bežanje od sebe samih i onih oko vas ako u tom uzajamnom odnosu nema onoga što smo do sada pobrojali.
E, a sad, ono najvažnije. Kako izgraditi kod deteta strahopoštovanje a ne goli strah, koji je, by the way, sam po sebi ionako idiotarija. Čini mi se da je ključna reč doslednost. A to podrazumeva i balans između nagrade i kazne. I, evo ga... Ta famozna reč... Kazna! Čega se deca najviše plaše generalno? Najpre će biti da je to mogućnost da ostanu izopšteni i odbačeni i da se roditelji od njih otuđe i da budu prepušteni sami sebi. Milion i jedan primer je ovo potvrdio. Ali, budimo realni, nisu to primeri u kome je pala tek poneka „pedagoška“ u dugom nizu godina. Ne, ne, drage moje i dragi moji. U tim i takvim primerima, otkrivamo ono sa čime bi kreatori tog novog zakona želeli da poistovete svakog roditelja koji, za Boga miloga, i pomisli da sme da malo jače potapše po guzi svoje mladunče, a to su oni pravi zlostavljači, lišeni bilo kakvog osećanja a kamoli empatije prema onima koje su rodili i izrodili. Dakle, za mene lično je uvreda najvišeg stepena i pomisao da će neki tamo „učeni“ pripadnici nekih tamo nevladinih (izvini Vlado!) organizacija i zgubidani doći u poziciju da nama, poštenim i normalnim roditeljima koji svoju decu volimo najviše na svetu, sole pamet o tim, tobože, demokratskim i liberalnim principima roditeljstva. More, nosite se... 'Ajd', kad ste tol'ko pametni, kažite vi meni kako ćete da sprečite svog omladinca u najranijem uzrastu da gura prste u šteker? Da nećete možda da ga posadite ispred sebe i da mu održite predavanje iz fizike? Pa, zaboravljate da još nije progovorio! A ono „Pa, mi imamo štitinike za štekere u našoj kući“ baš i ne pije vodu iz prostog razloga što to dete mora nekad i da izađe i van kuće sa svešću da u „to“ ne sme ni po koju cenu da gura prste a plus i da ne hvata gole žice, da ne prčka po razvaljenim strujomerima i nezaštićenim banderama! Prema tome, ostaje vam samo... Pa, naravno... Ne moram ni da vam kažem, je l' da? Neću ni da pominjem prelazak preko ulice u vidu istrčavanja na kolovoz bez gledanja levo i desno, histerisanje u radnjama... Spisak je prilično dugačak, dodajte aktivnost po nahođenju.
Dakle, dete mora da ima strah od kazne za nešto što bi učinilo ili počinilo i to od strane onoga od koga mu to najteže pada. Inače ga neće pogoditi. Ako imate sreće, broj „ćuški“ kojima ćete morati da usmerite vaše mezimče u pravcu kojim treba da nastavi je jednocifren i može se nabrojati na par prstiju jedne ruke.Mene lično je moj tata istukao dva puta u životu! Slovom i brojem: dva, 2, puta! Two, Zwei, Due... Par! I hvala mu na tome! Da to nije uradio tada, ja nikada ne bih shvatio: 1. da ne smem da uništavam tuđu imovinu, koliko god ona jeftina bila, i 2. da ne smem da nemam poštovanja prema drugima koji me vole i brinu o meni. Tačka! Sve ostalo su bili razgovori! Beskrajni razgovori! Objašnjavanja, priče, ubeđivanja... I to nas je pretvorilo vremenom i u najbolje drugare! U stvari, moj otac je uvek bio moj najbolji prijatelj, samo što sam prvo morao da bar malo odrastem da bih to shvatio. Ali, do svega toga ne bi došlo da je Pera odma' otišao u Policiju! Jedan moj poznanik, inače psihoterapeut mi je svojevremeno pokazao najuspešniji ikada plakat koji su Italijani rasprostrli po bilbordima širom Italije u cilju borbe protiv narkomanije a kaže: „Drogirajte se slobodno!“. Bukvalno! Ovol'kim slovima! Međutim... Ispod toga piše sledeće: „...Ali... Otići ćete u zatvor!“... Ili: „Teško ćete oboleti!“... Ili: „Umrećete!“. I... Izazvali su reakciju koja je urodila plodom iz prostog razloga što svi koji su te i takve bilborde videli i iščitali imaju poverenja u institucije koje su potpisnici ovih poruka i prema njima gaje strahopoštovanje.
E, a sad, još jedna vrlo bitna stavka... Sve što obećate morate i da ispunite! Samo tako dete uči i saznaje pojmove „ako“ i „onda“. Iliti, „uzrok“ i „posledica“. I, naravno, njihov uzajamni odnos uporedo sa uzajamnim odnosom sebe i roditelja. Ali, šta ako ga ispustimo? Moram da priznam, spadam u takozvane „meke“ roditelje. Ali, to ne znači da ne treba da budem strog ponekad. Niti znači da dete svaki put kad nešto zgreši treba da me vidi kako se bezazleno smeškam i vičem „nema veze“, „dešava se“, „pa, dete je“... Da, dešava se, ali dokle?! Dotle dok se ne postavi granica. Ako to isto dete ne zna za granicu u detinjstvu, kako će da je zna kasnije u životu? Pa, je l' rek'o jednom Sloba (i opet, izvini, Vlado!): „Vas niko ne sme da bije!“. I, šta bi? Pa, ništa, dobili smo po... Ups, zamalo! Ako stalno fizički maltretira devojčicu iz komšiluka i ostaje nekažnjen bez saznanja šta joj, u stvari, radi, šta će ga sprečiti da jednog dana to isto uradi majci, sestri, devojci, ženi, bilo kome slabijem od sebe, slučajnoj prolaznici, Raši Popovu? Ništa! Dakle, ovde nije reč o nasilju nego o spoznaji šta je nasilje i kako se boriti protiv njega, a „pedagoška“ tome i služi. Zloupotreba toga je nešto drugo i to jeste nasilje ali to nas vraća na početak priče i na ono da ne treba svako da bude roditelj!
Moram da se ovom prilikom prisetim i slučaja Ćosa zvanog El Greko, jednog divnog pedagoga i nastavnika likovnog obrazovanja koji je tamo negde devedesetih dao otkaz „zato što su mi zabranili da vaspitavam decu koja su mi poverena“. Ne, nije se, naravno, radilo o fizičkom kažnjavanju nego čovek nije hteo da dozvoli da mu svaka šuša sedi nad glavom i drobi mu kako on treba da obavlja svoju nastavničku dužnost. Pa, da, svi smo najbolji političari i fudbalski selektori. Puk'o čoveku film, dig'o sidro, otiš'o na neko grčko ostrvo i napravio dečiju likovnu koloniju u kojoj uči decu o veličini El Grekovog dela bez pritiska sa strane i bez bojazni da će neki glupavi i bespotrebni zakon da spreči učitelje, nastavnike i profesore, koji su, uzgred budi rečeno, drugi roditelji, da vaspitavaju decu koja su im poverena kako treba. Zato... Dragi ini dušebrižnici i vi koji mislite da znate sve i da ste popili svu roditeljsku pamet ovog sveta, sram vas bilo! Nemojte nas ostale smatrati idiotima koji ne umeju da naprave razliku između zloupotrebe roditeljske moći, odnosno, zlostavljanja, i vaspitanja! I ne stavljajte nas sve u isti koš!
P.S.
Molim Vladu Srbije (eto ti ga sad... Treća sreća! Izvini, Vlado!) da prilikom posete stranih delegacija, pa sve i da su Kinezi, Ameri, Rusi, Bilderbergovci i članovi Trilateralne komisije, izmeste zgrade institucija negde van grada (što ovima koji svoj rad taje i neće pasti teško). Po mogućstvu, što dalje. U... Ne, ne, ovde ću ipak da stanem... Jer, sprečili su me da ispunim obećanje svom detetu da ću doći po njega u školu i sačekati ga po završetku nastave u popodnevnoj smeni 16. i 18. Decembra 2014. tako što su ulicu Kneza Miloša zatvorili za svaki vid saobraćaja, uključujući pešake, i na taj način direktno podrili moj roditeljski autoritet. Kao što rekoh, što se obeća mora se i ispuniti te, shodno tome, molim one koji ovom zemljom upravljaju da nama, roditeljima, omoguće da naša deca u nas imaju poverenja.

16.12.2014.

Suknjica od tila/ Tutu skirt

Famozna Tu-tu suknjica... Probala, upalilo, a kako i ne bi pored onolikih tutorial-a na Youtube-u. So, ovako je krenulo..

Potrebno:

  • po 70cm tila u dve boje (za suknjicu od 30cm)
  • lastiš širine 2,5-3cm,
  • satenska mašnica (ako ukrašavate)


Napravite krug od lastiša u zavisnosti od obima struka.


Til se seče na trakice dužine 70cm, a širina je proizvoljna. Moje su bile širine oko 7-8cm.


Lastiš razvučete na šteklicu, stolicu ili neko može da vam drži. Trake vezujete u kombinaciji dve jedna boja, dve druga boja. Nisam mogla da fotografišem vezivanje, pa vam izbacujem video sa Youtube-a.



Na kraju dodate satensku mašnicu i to je to!



Nisam slikala suknjicu sa modelom, jer će je model dobiti na poklon za desetak dana.

Sad se nešto mislim... mogla bih i sebi jednu da napravim, for special occasions :D



07.12.2014.

Zvezdice od štapića

Neko je već okitio jelku, mi još nismo, valjda, ima još vremena, inače ćemo da je raskitimo krajem januara. Ideja za još jedan ukras...



Potrebno:


  • Štapići (ja sam kupila asuru kod Kineza i rasturila je),
  • konac,
  • makaze.



Ukrstite štapiće i vežite ih koncem. Ako vam je lakše, prvo zalepite, pa vežite.



I tako nastavite dalje....msm, nema potrebe za većim detaljisanjem, slika sve kaže :-D


I to je to. Prosto i slatko. Ja sam malo žurila, jer se A trudila da mi "pomogne"... 

01.12.2014.

Svetlucave snežne pahulje


Zaista postoji mnogo ideja oko novogodišnjih ukrasa koje su dostupne, ali samo neke su posebne i prelepe, a takva je i ova ideja. Uz pomoć ovog uputstva možete napraviti prelepe svetlucave snežne pahulje, prednost je što je jednostavno i jeftino a može i da posluži kao simpatičan poklon.

Potreban materijal

  • pištolj za plastiku (imate u svakoj kineskoj prodavnici)
  • plastični štapići – punjenje za pištolj (takođe možete kupiti gde i pištolj)
  • papir za pečenje
  • deterdžent za pranje posuđa
  • odštampana šema pahulje
  • šljokice
  • dekupaž lepak
  • mala četkica za bojenje
  • konac ili žičica za kačenje ukrasa (kada bude gotov)
 Da biste napravili ove prelepe i efektne pahuljice, sledite sledeće korake:

Na papiru odštampajte sliku pahuljice, i stavite je ispod papira za pečenje. Pomešajte deterdžent za suđe sa malo vode i premažite papir za pečenje. Tada jednostavno uz pomoć pištolja za plastiku nanesite plastiku po slici pahuljice (na papir za pečenje).


Kada se pahulja ohladi, skinite je sa papira za pečenje. Ukoliko na njoj ostanu tragovi papira, njega ćete lako ukloniti tako što ćete pahulju oprati po vodom. Ukoliko osetite da neki deo ukrasa nije dovoljno čvrst, ondnosno da nema dovoljno plastike na određenom delu, to uvek možete naknadno popraviti tako što ćete naneti još i potom ostaviti da se ohladi. Takođe možete naneti još jedan sloj na čitavu pahulju ukoliko želite da ona dobije 3D efekat.


Pripremite vaš lepak, šljokice i četkicu, krećemo na najzanimljiviji deo:

Premažite snežnu pahulju sa lepkom,i vodite računa da dobro pokrijete sve delove:


 Na mokar lepak pospite šljokice. Ukoliko želite više boja, iskombinujte više šljokica. Možete kombinovati sa dodatnim slojevima lepka pa redom šljokica itd.


Kada se pahulja skroz osušila, sa zadnje strane prislonite tanku žicu koju ćete zalepiti opet uz pomoć pištolja:


 I konačno: vaš projekat je gotov!! Pahuljica je spremna da ukrasi vaš dom ili da je nekome poklonite!