Kada smo mi bili deca ne sećam se da je rekreativno bavljenje sportom u
predškolskom i rano školskom uzrastu bilo toliko zastupljeno. Istina, uvek su
postojali dečaci koji treniraju fudbal ili košarku, ali je do nekih masovnijih
nastupa na „ovim terenima“ dolazilo tek posle 9-10 rođendana. Podstaknuti
pričama uspešnih sportista, roditelji su počeli sve ranije da guraju decu na
treninge. Prosto se plaše da ne zakasne. Evidentno je i to da je odabir sporta
kojim će se dete baviti, naravno, odabir roditelja, jer- „Hej! Pa ono je malo,
šta ono zna!“ (moj sin trenira fudbal par meseci, ali samo zato jer je sam
iskazao želju za time).
I pored svog tog angažovanja i „ulaganja“ u male Ronalde i Đokoviće, mi i
dalje imamo problem sa dečijom gojaznošću i krivim kičmama. Ne znam da li mi
nismo imali te probleme jer nas nešto i nisu sistematično pratili (ne sećam se
da li mi je iko ikada pogledao kičmu) ili je to što se, ipak, i pored ovolikog
sportskog angažovanja podkrada neki propust.
Ovde se moram osvrnuti na školice sporta, koje su (po meni) jako korisne,
posebno za decu koja žive samo na asfaltu i nemaju prilike da se valjaju po travi
i penju na drveće. Razvoj motorike u predškolskom uzrastu nama je dolazio „po
difoltu“ u osnovnom paketu detinjstva. Ali sa našim klincima je malo drugačije.
Mi imamo streću da nam je naselje napravljeno 80-tih i da se od tada ništa nije
menjalo (ali nije isključeno da neće). Znači: imamo „livadicu“ za fudbal, jurke
i ostale „trčeće“ igre, malo igralište (ljuljaške & Co.) staze za bicikle i rolere... Kod nas još uvek
sreću povrede od igranja (obično su ogrebotine, ali „ide krv“-kako se moj sin
hvali :) ). A te
ogrebotine su pronekad posledica ovog našeg rekreativnog bavljenja sportom.
Ukoliko vaše dete ne pokazuje neko posebno interesovanje za sport, a ima
mogućnost da se izjuri po naselju, trči za loptom na parkingu, vozi bajs, skejt
ili rolere, igra lastiš...nema potrebe forsirati ga i stavljati na leđa teret
koji samo ne želi. Pogledajte u vaše dete i zapitajte se da li je to
ostvarivanje vaših ili njegovih želja. Neotkriveni talenti se uvek otkriju, a
uspešni sportisti moraju da imaju želju za postignućem- svoju, ne tuđu. Ako
terate dete na treninge, samo ćete dovesti do toga da omrzne i sport i vas i
trčanje i fizičko u školi.
Ako je vaš malac jedan od „promenljivih“, čas ovo-čas ono, pustite ga da
sam pronađe kojim sportom želi da se bavi. Ja bih više volela da moja deca
probaju više različitih, da bi naučila o svakome po malo. Naravno, ne da na
svakom provedu po 2 treninga, pa da menjamo. Neko određeno vreme od par meseci
je OK. Da i dete „da šansu“ samom sportu da mu se dopadne.
Sa druge strane, ukoliko je neko rođeni talenat sa velikim željama, sam će
pronaći svoj put, vi ste tu samo da pogurate ponekad. Ponekad- ne stalno. Nemoj
te se „pecati“ na priče „uspešnih“ roditelja (obično sami sebe tako
predstavljaju), čija deca sa 5 godina već udaraju tenisku lopticu kao Nadal
(tako im treneri te iste dece tako predstavljaju). To su obična hvalisanja
tuđim postignućima, ukolkio su i tačna, uopšte. Deca se trebaju zabaviti i
uživati u sportu, a sport kao posao dođe sam po sebi- kod retkih pojedinaca,
koji SAMI odaberu taj put. A većinu „obične“ dece, pustite da se jure sa
vršnjacima.
Нема коментара:
Постави коментар