Rutine za srećnije dete

Kako popraviti ponašanje deteta? Veoma mala rečenica za ogroman posao. Danas ćemo pisati o samo jednom malenom deliću koji se odnosi na posvećivanje pažnje i uvođenje rutina u dečije živote. 

Vreme koje ćete posvetiti samo detetu

Najbolja stvar koju možete da uradite kako bi ste popravili ponašanje Vašeg deteta je provođenje vremena sa njim, nasamo, svakoga dana. Na taj način ćete mu pokazati da imate dovoljno vremena da se posvetite samo njemu i poklonite mu svu pažnju. Dokle god deca nemaju tu pozitivnu emotivnu pažnju, ona će tražiti Vašu pažnju na neke loše načine ( praveći ekcese, plačući...) i u tom slučaju disciplinske mere neće promeniti neželjeno ponašanje. 10-15 min. dnevno nepodeljene pažnje za Vaše dete i videćete da će se detetovo ponašanje izmeniti skoro momentalno.

Budite istrajni što se tiče vremena za spavanje

Pomislite kako se Vi osećate kada ste umorni i nenaspavani- nervozni ste. To isto važi i za decu. Zato je neophodno da budu dovoljno odmorna, nebitno da li govorimo od bebama ili tinejdžerima (sa ovim starijima to ide malo teže). Tinejdžerima je potrebno čak i više sna nego mlađoj deci, ali se to obično manifestuje buđenjem u kasnijim jutarnjim ili ranopodnevnim satima, što roditelji baš i ne vole (osim ako sami nisu bili takvi, pa malo blagonaklonije gledaju na to). Ako Vaše dete ima manjak sna, pokušajte da pomerite vreme odlaska u krevet po 10 min. svake večeri. Odmorno dete bolje funkcioniše tokom dana, i u igri i u školi.

Rutina

Deca vole rutinu, zato je Vi morate uvesti u njihove živote. To može biti jutarnja ili večernja rutina buđenja i odlaska na spavanje u isto vreme, rađenje domaćih zadataka odmah nakon dolaska iz škole... Pustite Vaše dete da samo odabere neku rutinu i kako će se ona sprovoditi. Možda ono više voli da se u pižami umije i opere zube, pa onda obuče. Možda bi volelo da svake večeri učestvuje u pripremi večere. Za mlađu decu napišite listu obaveza (rutina) koju ćete ostaviti na vidnom mestu (frižideru, u njihovoj sobi) koristeći slike koje će označavati njihove obaveze. Na netu se mogu naći primeri za štampanje ili možete sa detetom nacrtati vaš plan.

Svi su uključeni

Da bi dete ozbiljnu o shvatilo Vaša nastojanja, morate mu pokazati da rutine i obaveze postoje za sve u porodici, ne samo za njega. Sva deca bi trebala da imaju neke dnevne obaveze, o kojim nema rasprave, i koja su doprinos celoj porodici ( jutarnja kupovina hleba).

Uprostite porodična pravila i budite fer

Deca ne mogu da zapamte gomilu pravila. Ako deluje da imate 100 pravila u vašoj porodici, napravite listu, kako bi deci bilo jasnije. Definišite nagrade/kazne za svako pravilo i pojasnite ih dobro, kako neko ne bi ostao u zabuni. 

Recite Ne za Ne

Deca se svakoga dana svađaju sa nama zbog mnogih „ne“ koja im udelimo. Pronađite način da kažete „da“ ( meni ovo nekada mnogo teško ide). Ako Vas dete pita da ostane uveče duže napolju tokom radnih dana na šta bi Vaš odgovor verovatno bio ne, pokušajte da malo ublažite situaciju govoreći mu da će za 2 dana to moći, ukoliko se to desi sredom uveče. Naravno, biće dana kada će Vaše Ne morati baš tako da zvuči i ima negativu emociju u pratnji, ali Bože moj.

"Prvi put kod ozbiljnog doktora"

Šta se desi kada doktori naprave frku niokočega (bez loše namere), kada se sludite skroz i maltretirate dete bez razloga... Sve ono što će nam se sigurno ponovo desiti ne jednom, nego i više puta. Biljana na svom blogu Bez panike, opisuje jednu takvu situaciju koju je preživela sa svojom malenom devojčicom.

"Da sam vreme koje sam provela gledajući da li Sofija diše dok spava, da li su joj oba oka iste veličine, da li po telu ili po glavi ima bilo kakvih promena na koži provela čitajući i učeći, do sada bih imala diplomu nekog fakulteta. Mislim da sve majke to rade, pogotovo u prvoj detetovoj godini i pogotovo sa prvim detetom. Prvih par meseci je bilo napeto i nismo bili sigurni šta radimo, ali kako je ona postajala starija i jača, tako smo i mi postajali sigurniji u roditeljsko umeće i pre nego što je napunila godinu dana potpuno smo se opustili. Prebrodili smo sve vakcine bez temperature i većeg plača i ostala je samo još jedna vakcina, pa da i na to poglavlje stavimo tačku.

Spremni i sigurni u sebe otišli smo i na tu rutinsku kontrolu i vakcinaciju sa navršenih trinaest meseci. Bila je sezona godišnjih odmora i podesilo se tako da je naš pedijatar bio na odmoru, ali je zamena bila proverena, tako da se nismo ni malo brinuli. Posle rutinskog pregleda žena se okrenula ka nama i pitala nas da li je Sofija preležala žuticu. Na naš negativan odgovor je nastavila da se smeška i rekla da joj deluje malo žućkasto i da verovatno zbog tatine žute majce i veštačkog svetla to deluje još upadljivije. Tata i ja smo reazmenili poglede o-čemu-ova-žena-priča-?, pokupili upute za redovno vađenje krvi i urine kulture, izašli napolje i odlučili da sutra ujutru vadimo krv i donesemo uzorak, jer se Sofiji već poprilično spavalo.

Sutra ujutru smo uskraćene tatinog prisustva i stegnutih zuba pokucale na vrata ambulante za vađenje krvi, spremne za još jednu u nizu pobeda. Gledale smo kuce, mace i zeke na zidu i pričale i gukale kako su lepi, kad se sestra okrenula ka meni i pitala zašto doktorka traži dodatne analize. Dodatne analize?! Nisam imala pojma o čemu se radi. Rekla sam da smo bili na rutinskoj kontroli i da mi ništa nije rečeno o bilo kakvim dodatnim analizama. Dodala sam i šta je rekla za njen žućkast ten, ali i da ništa ozbiljnije nije pričala sa nama o tome. Dobili smo instrukcije da povrnemo rukav i kako da namestimo ruku. Mrzela sam i sebe i doktorku i sestru i tu ogromnu iglu koja se zabola u venu moje duše i punila već drugu epruvetu. Dok se ceo proces završio bila sam opomenuta par puta da ne držim dete kako treba, dobila kompliment da samo plašim svoje dete svojim reakcijama na šta je i druga sestra došla da pripomogne u držanju deteta. Sofija je vrištala, a ja sam imala utisak da je neko zavukao ruku u moj stomak i da mi vadi želudac napolje. Nekako sam pokupila sve stvari iz čekaonice, izašla napolje i na klupi pokušala da smirim i sebe i nju i obrišem sve te naše suze koje nikako nisu prestajale da teku. Do kraja dana smo se vukle po kući, pokušavale da nadoknadimo svu izgubljenu tečnost i čokoladom lečile nervozu.

Ujutru ponovo u ambulantu po rezultate. Kažu nam da se javimo na glavni šalter. Na glavnom šalteru dobijamo obaveštenje da ćemo morati ponovo da damo krv jer se krv zgusnula i nisu mogli da odrade rezultate. Sestri sam krenula da objašnjavam da ne želimo to da odradimo danas, jer ne mogu sama da je smirujem ponovo, na šta je ona odmahnula glavom i rekla mi da sednem i da će vaditi krv iz prsta i da će sve brzo biti gotovo. I bilo je. Bilo je opet suza, manje nego prethodnog dana doduše. I jedna epruveta, za iste rezultate. I baš ništa od toga mi nema logike ni dan danas.

Na rezultatima sutradan bilirubini i još jedna vrednost alt malo povišeni. Zakazujemo kontrolu kod našeg pedijatra i u međuvremenu na internetu nalazimo svakakve informacije šta bi to moglo da bude i blago smo preplašeni. Naš pedijatar smatra da je sve to samo preterana reakcija njene koleginice i piše na uputu svašta nešto da bi nas primili odmah na ultrazvuk. Ovaj put smo bili jači za jednu babu kao moralnu podršku, sestru na ultrazvuku koja nas poznaje i doktora koji zna sa malom decom. Malo prenemaganja i malo plakanja, uredni rezultat komplenog ultrazvuka i uput da vadimo krv za petnaest dana kada se vratimo sa odmora.

Odmorili smo se, napunili baterija i sa optimizmom krenuli u još jedno vađenje krvi. Ovaj put opet iz vene. I opet mnogo plakanja, i njenog i mog, i zbunjen tata koji ne zna čije suze pre da briše. Na rezultatima opet povišeni bilirubini i ast vrednost. Na reči pedijatra „Daću vam uput za Beograd“ sam već polako počela da se gubim. Tata i ja smo razmenili one prazne poglede pune očaja, jedva se držeči na nogama. Izašli smo napolje i upoređivali boju kože našeg deteta sa ostalom decom i stvarno nam se činila malo žućkasta. Počela sam da razmišljam i da prebacujem sebi što se ne kontrolišem dovoljno često, jer sam je u to vreme još uvek dojila.

Uspeli smo čak i da se uspavamo tog jutra kad smo kretali za Beograd, jer smo celu noć proveli u razmišljanju šta li nas sutra čeka. Pokupili smo stvari za deset minuta i krenuli u nepoznato ne znajući šta da očekujemo. Sedela sam držeći je usnulu u rukama, ljubila joj obraze i čelo i pitala se gde smo to omašili. Šta to nismo na vreme uočili. Mirisala sam joj znoj na čelu i prizivala svoj majčinski instikt za koji sam sumnjala da li postoji.

Uzak i mali hodnik bio je prepun dece. Neke veoma male, neke malo veće, neke usnule, neke blede. Povremeno su prevozili kolicima ili nosilima decu koja su očigledno bila u velikim bolovima. Dva sata, koliko smo čekali, provela sam u razmišljanju zašto smo tu kada nama tu očigledno nije mesto. I konačno dolazi red i na nas i posle mog monologa, detaljnog pregleda na stolu uz još jedno Sofijino vrištanje, pregledanja svih papira i analiza što sam u tom trenutku mislila da traje večno dobijamo zeleno svetlo od doktora da idemo kući i da mirno spavamo i da možemo da isprimamo vakcine do kraja. Nisam pitala ni zašto do toga dolazi, ni da li trebamo da pratimo promene u krvi dalje, ni da li trebamo da menjamo nešto u ishrani. Samo sam se najljubaznije što sam znala zahvalila doktoru i osoblju i izletela napolje mirne duše.

Kasnije smo dobili informacije da se to javlja kod dece koja naglo rastu i kod dece koja su stalno u pokretu, jer mišići trpe velike bolove pa se to odražava na celokupni organizam. Da to nije ništa strašno i da je to samo prolazna faza. Imali smo  još jednu uplašenu mamu sa „žutim detetom“ u familiji kojoj sam na vreme stigla da ispričam naše iskustvo i smirim joj živce.      
Sofijina žućkasta nijansa kože se vremenom istonirala i sada imamo malo „ciganče“ kako joj mi tepamo, ne znamo čijom zaslugom – babinim genima sa jedne strane ili dedinim i čikinim sa druge."

Razlike u dojenju prvog i drugog deteta

Kao i svi drugi aspekti roditeljstva, dojenje se menja kako vreme prolazi. Postoji veoma velika razlika u dojenju prvog, drugog i trećeg deteta, jer se stiču iskuskustva (mame) a i bebe su drugačije. Kako god, posmatraćemo razliku u dojenju prvog i poslednjeg deteta (ona između ćemo preskočiti J ) Možda neki deo bude zvučao smešno, ali jeste tako. Na kraju, dojenje i treba biti zabavno i Vama i bebi (koliko je to moguće)

Ritam dojenja

Prva beba: Pokušavate da uvedete red, dojenje na 2-3h. Takođe, izmlazanje u utvrđenom ritmu. Stalno Vas juri mastitis, grudi su konstantno pune, posebno ako beba ručka u: 7h, 9h, 11:30h, 13h, 16h i 19h. Onda se, naravno, krug nastavlja i preko noći.

Poslednja beba: Trudite se da održite ritam, ali imate u vidu i ovo- dojenje na zahtev. Beba klopa kad želi, dok gledate TV, čitate knjigu starijem detetu...kad god.

Stid

Prva beba: Ne dojite u javnosti, to je sramota. I ukoliko to radite, pokušavate da se sakrijete, pokrijete. Nema veze što će bebi biti vruće jer ste joj pokrili glavicu dok sisa, nema veze što jurtite kući da bi ste nahranili dete (jer ste u tom momentu u kafiću) a beba vrišti...

Poslednja bebe: Baš vas briga šta ko misli. I ne samo to, postali ste borac za prava beba da jedu kad hoće i gde hoće. Kad onaj tamo može da se šeta sa hamburgerom po ulici, može i Vaše dete da večera kada to poželi. Srha grudi je da hrane, a ne da se zeva u njih. Normalno je da grudi iskoče iz Kurira čim se pomenu Stanija ili Soraja, tako da je normalno da iskoče i kada Vaše dete poželi obrok.

Noćno hranjenje

Prva beba: Imate ceo sistem- priprema bočice za ranojutarnje dojenje, što uključuje izmlazanje, pa pripremu, naravno, tata daje tu bočicu da bi ste Vi vezali 4h sna. Ili, trudite se da baš dojite, u sedećem položaju, kako beba ne bi zaspala sa Vama u krevetu (strašno! J). Onda tako „klimate“  pitajući se kada će kraj. U suštini,  možda Vam uspe (ako imate sreće).

Poslednja beba: Verovatno je beba sa Vama u krevetu i klopa kad poželi. Obično se samo okrenete ka njoj u polusnu, ponudite je i .... zaspite. Ni sama ne znam koliko puta mi se to dogodilo.

Ishrana „zbog mleka“

Prva beba: Ispijate litre flaširane vode, jedete samo sveže voće i povrće, nema alkohola, soli, ljutog, slatkiša.... ma ni sama ne znam čega.

Poslednja beba: Jedeš šta ti se jede. A beba... jede isto šta joj se jede.

Aktivnosti tokom dojenja

Prva beba: Gledaš TV na „mute“ ili skroz tiho. Eventualno, virneš u telefon.

Poslednja beba: Trudiš se da dojenje uključiš u sve poslove u koje je to moguće. Spremaš ručak dok beba klopa u marami, čitaš knjigu, gledaš TV normalne jačine, jer to je momenat kad možeš da sedneš k'o čovek.

Najgori deo dojenja

Prva beba: Briga da li imaš dovoljno mleka.

Poslednja beba: Briga kada će se završiti.

Najbolji deo dojenja

Prva beba: Biti što bliže svojoj prvoj, dragocenoj, preslatkoj bebici.

Poslednja beba: Biti što  bliže svojoj poslednjoj, dragocenoj, preslatkoj bebici.

Samostalnost od malih nogu

Ovo je Rubi i njen divni video koji nam poručuje „Roditelji, pustite malo vaše bebe. Da, one mogu same mnogo šta.“

A sada malo u vezi njega. Kada smo dobili drugo dete, imali smo mnogo manje vremena za njega nego sa starijim sinom. Ona je dosta stvari sama prebrodila i naučila, a i mi uz nju. Ono najvažnije, naučili smo (kao roditelji) da deca mogu mnogo više nego što nam se čini. I ja sam bila jedna od onih instant-mama koje su stalno „angažovane“ u dečijim životima dodajući im igračke, stimulišući mali mozak čitanjem, ukazivanjem... Sve je to OK, ali na kraju dana tako sam se mrtvosano osećala, nisam imala snage ni za šta. I tako, dođe nem u život naša mala devojčica. Ja još rastrzanija, kuća, jedno dete, drugo dete, a griža savesti...do neba. Jer sve mi se čini da za nju nisam „tu“ koliko sam za sina bila. I jeste, to je bilo tačno.

Onda ona napuni godinu dana i počne da hoda i priča, i ja sve češće čujem „Sama!“ i to, baš onako imperativno. Sve je želela sama. Da proba, da se pomuči, kada padne ustaje sama (dao Bog, za nju nismo onako skakali kada padne, kao što smo sa starijim detetom)...Ma kao divlje dete, sama je sebe skoro sve (što se motorike tiče) učila.

Onda vidite, da iz najbolje namere, pomalo ograničimo svoju decu u njihovom razvoju. Trudimo se da im pomognemo, a njima je baš potrebno da sami probaju. Zato (da se više ne raspisujem naširoko), pogledajte još jednom Rubi i kada sledeći put krenete da ustanete da bi ste Vašoj bebi dodali igračku, vratite se, sedite (bez griže savesti) i pustite je da se pomuči. Uspeće, ako ne iz prvog, sigurno iz nekog narednog pokušaja. Najbitnije je- uspeće sama! Samostalnost od malih nogu!

"Izgubio sam se!"

Pre nekoliko dana drugarica mi je pričala o događaju koji joj je poremetio letovanje, a izvesno je da će se svakome ko ima decu barem jednom desiti. Naime, u gužvi turističkog mesta izgubile su njenog sestrića od 6 godina. Svako kome se desilo nešto slično, zna za koliko godina mu je bio skraćen život u momentu. Zato ćemo danas prostudiratni neke teme koje bi smo svi trebali proći sa svojim klincima, kako bi smo neprijatnost, pri eventualnoj „katastrofi“, ublažili...koliko-toliko.

Kako se kretati kroz gužvu- Mleđoj deci je jednostavno objasniti, „drži me za ruku“ ili „drži se za kolica“ mlađeg deteta. Starijoj deci, koja vole da šetaju „sama“ možete reći da je OK udaljenost svaka pri kojoj ono može videti Vas i Vi možete videti njega.

Koliko daleko smeju da se pomere sa mesta gde su nas poslednji put videli- Važno je da sa detetom popričate o momentu kada shvati da nikoga poznatog nema na vidiku i šta u tom momentu treba raditi. Ne treba krenuti u potragu za Vama, jasno mu recite da treba ostati na mestu na kome Vas je „izgubilo“.

Dozivanje- recite detetu da u tom slučaju treba vikati Vaše ime a ne „mama“ ili „tata“.

Osobe za pomoć- Objasnite im kome se trebaju obratiti za pomoć. To mogu biti zaposleni u šoping centru koji ste posetili ili radnici u prodavnici ili drugi roditelji koji su sa svojom decom. Preporučuje se da to bude baš ovaj treći predlog, policajci i slična uniformisana lica su malo verovatna za sretanje.

Šta reći- Naučite dete da onoliko koliko može, ne paniči. Neka priđe „sigurnoj“ osobi koju je odabralo, sledeći predhodnu preporuku, i jasno joj kaže da se izgubilo, kako se zove i kako se zovu njegovi roditelji. Takođe, neka isistira da ostane na istom mestu gde se i izgubilo, a ne da kreće sa tom osobom u nepoznatom pravcu. Ovo jeste pomalo zbunjujuće, ali objasnite im koliko možete. „Ostani na istom mestu, a ta osoba neka potraži mamu/tatu.“

Informacije- U skladu sa uzrastom deteta, očekujte od njega da zna neke lične informacije (ime, prezime, imena roditelja, adresa, broj telefona roditelja). Ukoliko unapred znate da ćete sa detetom posetiti mesto na kome postoji povišeni rizik od „gubljenja mame i tate“, napišite bitne informacije na papiru i stavite detetu u džep (naravno, naglasite mu to, da bi u slučaju eventualnog incidenta znalo da ih iskoristi).