Red rođenja dece- Najmlađa deca

Najmlađa deca, kao i jedinci, nikada ne bivaju zamenjeni novom bebom. Oni su uvek bebe u svojim porodicama. Većina njih nastavlja da izgleda mladoliko (mlađe od svojih kalendarskih godina) čak i do pozne starosti.

Zbog tog svog statusa "večne bebe" najmlađa deca su posebni članovi svoje porodice na način na koji najstariji i srednji red rođenja nikada nisu. Oni dobijaju jako puno pažnje jer se svi u porodici uključuju u njihovu brigu i negu. Mogu ih čak tretirati u okviru porodice kao kućnog ljubimca ili porodičnu maskotu.

Roditelji su najopušteniji u svojoj roditeljskoj ulozi u odnosu sa najmlađom decom. Više ne paniče oko svake sitnice i nisu anksiozni oko toga da li su dobri roditelji. Tolerantniji su prema greškama najmlađe dece i manje pritiska vrše na dete da što brže nauči da hoda, govori, itd. Iako im je najstarije dete i dalje izvor ponosa, najmlađe im je izvor zadovoljstva. U mnogim istraživanjima roditelji smatraju da je najlakše bilo odgajati najmlađe dete i da je ono bilo najzabavnije od svih.

Iako se najmlađoj deci dosta popušta i udovoljava od strane roditelja, oni obično nisu razmaženi na negativan način. Jednostavno nauče da očekuju dobre stvari od života, pa su u skladu s tim optimisti i hedonisti. Najmlađa deca često očekuju i dobijaju pomoć od drugih ljudi, čak i kada ih ne pitaju. To postižu jednostavno time što izgledaju bespomoćno i ljudi trče da im pomažu. Ne moraju previše da se sami trude.

Najmlađa deca se obično mnogo manje fizički ili psihički kažnjavaju, posebno ako ima više starije dece. Nasuprot najstarijoj deci obično ih više kažnjava majka a ne otac. Najstarija deca zbog toga često smatraju da njihovi najmlađi braća ili sestra mogu da se provuku sa svakakvim ponašanjem. Zbog toga "pravila" imaju manje značaja za ovaj red rođenja. Čak i kada odrastu, smatraju da su pravila stvorena za druge ljude a ne za njih. Skloni su da krše socijalne norme ponašanja.

Najmlađi su takođe skloni da budu manje disciplinovani u sopstvenom ličnom životu, i skloni su da odlažu izvršavanje potrebnih aktivnosti ili zadataka, i neprestano kasne na zakazane dogovore i sastanke.

Uprkos tome, najlađa deca često ostaju zavisna od drugih ljudi celog svog života. Često biraju starije partnere, a onda se bore protiv njihove kontrole. Najmlađa deca mogu na primer tražiti savet stručnjaka a kada ga dobiju mogu mu se suprotstavljati.

Ukoliko se u porodici preterivalo sa pažnjom prema najmlađem detetu, ono može imati nerealna očekivanja od drugih ljudi i života, tj. mogu očekivati da se svi prema njima ponašaju na identičan način kao njihova porodica. Takođe mogu biti kasnije u životu osetljivi u pogledu načina tretiranja, a i mogu smatrati da su uskraćeni za privilegije i slobodu koju imaju njihovi starija braća i sestre koje oni takođe žele. Ako su stalno nasleđivali odeću i obuću od starije dece može im postati jako važno da imaju kvalitetnu garderobu i sjajne igračke za odrasle (na pr. automobil).

Najmlađa deca, zahvaljujući svom redu rođenja, brzo nauče da nije uvek najefikasnije biti agresivan da bi ostvario ono što se želi. Često razvijaju ponašanje koje u osnovi sadrži manipulaciju u cilju dobijanja željenog, bilo tako što se dure ili što su šarmantni, a ponekad ne prezaju ni od prevara.

Ako su odrastali u srećnim porodicama, najmlađa deca će biti najveselija, najrazigranija i sa najviše samopouzdanja. Obično će razviti avanturistički životni stil i biće otvoreni za novine.

Ohrabrite svoje najmlađe dete da bude više nezavisno, promišljeno i samodovoljno. Uključite ga u proces donošenja odluka. Hvalite njihove sitne uspehe baš kao što ste to radili sa svojim najstarijim detetom. Ne dozvolite da starija deca dominiraju ili previše zadirkuju najmlađe. Počnite rano da čitate svom najmlađem detetu i ohrabrite ga u intelektualnom razvoju. Nemojte pretpostaviti da je ono suviše malo ili nezrelo da zaista bude od pomoći. Dajte mu odgovarajući deo kućnih obaveza. Nikada ne poredite najmlađe dete sa starijom decom. Imajte da umu da su njegovi kvaliteti više povezani sa redom rođenja a ne sa urođenim osobinama.

Pobrinite se da vaše najmlađe dete ima nove stvari, bez obzira da li je to garderoba ili igračke. Oduprite se iskušenju da vežete svoje najmlađe dete za sebe iz straha da ćete ostati sami. Roditelji u Evropi imaju sklonosti da kažu za svoju najmlađu decu:"Ovo je za moju starost", misleći da će ono ostati kod kuće, bez sopstvene porodice i da će se brinuti o ostarelim roditeljima.

Izvor: Sensa

Red rođenja dece- Jedinci

Jedinci su u prošlosti bili na lošem glasu, ali su skorija istraživanja pokazala da su oni podjednako dobro prilagođeni kao ljudi koji imaju braću ili sestre - ako ne čak i bolje. To su dobre vesti jer će u 21 veku jedinaca biti sve više na svetu, pre svega zbog toga što istočne zemlje pokušavaju da ograniče rast stanovništva, dok se ljudi na zapadu suočavaju sa teškoćama kombinovanja karijere i roditeljstva, što sve dovodi do sve većeg broja porodica sa samo jednim detetom. Na kraju 20 veka, u Americi, 20% žena je imalo samo jedno dete, što je duplo više od broja jedinaca samo 10 godina ranije.

Jedinci imaju i najgore i najbolje iz oba sveta: oni su okrenuti ka postignućima kao najstarija deca u porodicama sa više dece, i istovremeno su maženi i paženi kao najmlađa deca u porodici. Kao rezultat toga imaju puno karakteristika najstarije dece a istovremeno ostaju detinjasti tokom svog odraslog doba. Mnogi od njih čak izgledaju mlađe nego što kalendarski jestu, često do kasne starosti.

Pošto jedinci nikada ne ugrozi rođenje nove bebe u porodici oni ne moraju da brane svoju poziciju omiljenog deteta svojih roditelja. Češće se smatraju specijalnim i izuzetnim od dece koja imaju braće ili sestre. Zbog te bazične sigurnosti u ljubav svojih roditelja i svoju poziciju imaju manje ogorčenosti prema autoritetima kada se porede sa najmlađom decom. Sem toga očekuju i prihvataju pomoć drugih kada im je ona potrebna. Zbog toga što ne moraju da se takmiče sa drugom decom u porodici u većoj meri su opušteni i imaju veće samopouzdanje od najstarije dece u porodici. Takođe imaju manju potrebu da kontrolišu druge u poređenju sa najstarijom decom. Ako ne dobiju željenu pažnju od jedne osobe, neće se boriti za nju, jednostavno će potrebnu pažnju tražiti od drugih osoba.

Jedinci u većoj meri od drugih redova rođenja usvajaju karakteristike reda rođenja istopolnog roditelja. Na primer, žensko jedino dete čija majka je najmlađa sestra od sestara će biti u većoj meri sklono da flertuje od one jedinice čija je majka najstarija sestra u porodici sa mlađom braćom.

U stvari, jedinci će u velikoj meri ličiti na svoj polnog roditelja sve dok situacija nekih teškoća ili intenzivan stres ne dovedu do toga da se pojave karakteristike jedinaca. S druge strane jedinci imaju roditelja suprotnog pola samo za sebe i mogu u većoj meri da se identifikuju sa njim nego deca sa braćom i sestrama. Jedinci teže da se takmiče sa istopolnim roditeljem za pažnju i naklonost roditelja suprotnog pola - i često u tome pobeđuju, posebno ako brak ima problema. Neki istraživači idu čak tako daleko da tvrde da je incest češći u porodicama sa samo jednim detetom.

Roditelji jedinaca imaju samo jedan pokušaj u roditeljstvu i zbog toga žele da im dete bude savršeno. Kao posledica toga, jedinci često rano sazrevaju i propuštaju period igranja i glupiranja. Oni (jedinci) ili prihvataju ulogu savršenog deteta ili u potpunosti odustaju kada shvate da to nisu u stanju da ostvare.

S obzirom da je roditeljska pažnja usmerena samo na jedno dete, ono će dobiti koncentrisovanu dozu onoga što su njegovi roditelji. Na primer, ako je roditelj-i ljutita, nasilna osoba to je veoma traumatično iskustvo za jedinca kao jedinog primaoca roditeljskih reakcija. Ako roditelj ima emocionalne probleme, jedino dete mora da se suoči sa njima bez podrške svoje braće i sestara.

 Nekim jedincima će prilično smetati ta roditeljskia fokusiranost na njih. Reagujući na takvu situaciju mogu da se povuku ili da postanu nezavisni i perfekcionisti, što je način izbegavanja mešanja odraslih.

Jedinci obično teško podnose kritiku i izbegavaće da ponovo nešto rade ako su bili kritikovani kako su to uradili prvi put.

Jedinci obično puno toga očekuju od života, jer im je puno toga pružano dok su odrastali, bilo psihološki, bilo materijalno. Čak i u siromašnijim porodicama jedinci su bolje materijalno stajali od porodica istog materijalnog statusa sa više dece. To ne mora da znači da su razmaženi ili pohlepni - vrlo čestu su pažljivi u baratanju svojim novcem kao i svim drugim svojim vlasništvima.

Roditelji jedinaca su veoma ambiciozni kada je škola u pitanju i nije čudo što su onda oni veoma uspešni u školi. Za neke jedince škola je neka vrsta olakšanja od preterane roditeljske pažnje i gušenja. Ovo posebno važi za jedince muškog pola, koji su izuzetno usmereni na postignuća, posebno školska odnosno akademska. Često su vrlo uznemireni ako ne uspeju u svemu što pokušaju. Bez obzira koliko su uspešni, jedinci se mogu plašiti neuspeha i razočarenja svojih roditelja. Za razliku od najstarije dece koja ubrzo imaju ličnu potrebu da budu uspešni, jedinci često postižu rezultate da bi zadovoljili roditelje.

S obzirom da se najčešće igraju sami sa sobom, jedinci su veoma spretni u imaginaciji i fantaziji i razvijaju sposobnost da zabavljaju sami sebe. Takođe imaju širok spektar interesovanja. Međutim, s druge strane zbog nemogućnosti praktikovanja socijalnih veština u kasnijem životu mogu biti nedovoljno socijalno uklopljeni i spretni, ali su zato veoma dobri posmatrači ljudske prirode i ponašanja, jer su godinama bili mirni posmatrači interakcija i razmena među odraslima. Takođe imaju visoko razvijene verbalne osobine, međutim, kao odrasli imaju tendenciju da manje pričaju od drugih redova rođenja.

U svim porodicama, odrasla deca su važnija svojim roditeljima nego roditelji svojoj deci, ali u porodicama jedinaca ovo je naglašeno. Jedinci obično imaju problema da se odvoje od porodice. Ne mogu da ostave svoje roditelje, posebno samohranog roditelja, a da se ne osećaju krivim i nelojalnim zbog toga. Posebno su opterećeni kasnije u životu kada je roditeljima potrebna posebna nega. Od svih reda rođenja jedinci su najmanje sposobni da se brinu o svojim roditeljima, a nema nikoga drugog da se brine o njima. Jedinci muškog pola teže da se sa tim problemom izbore tako što će ga ignorisati.

Setite se da su standardi ponašanja različiti za decu nego za odrasle i da treba da smanjite svoja očekivanja. Tretirajte svoje dete kao dete i ohrabrujte ga da se igra, glupira i preuzima rizike. Dozvolite svom detetu da pravi greške i da ne bude savršeno.

Ograničite svoje pohvale na ono u čemu je vaše dete zaista dobro, previše hvaljenja daje detetu doživljaj preterane vrednosti.

Nemojte razmaziti svog jedinca, odnosno jedinicu. Pokušajte da rasporedite dostupni novac, vreme i energiju na svog jedinca kao da imate najmanje dvoje dece.

Imajte na umu da letnji i zimski raspusti mogu biti večni za decu koja nemaju drugare za igru. Ne bi bilo loše pobrinuti se da se pozivaju drugovi, kao i da se dozvoljava jedincu da prespava kod prijatelja. Kućni ljubimci su posebno važni jedincima, i mogu biti od izuzetne važnosti za njihovo usvajanje veština kako se treba brinuti o drugom ljudskom biću.

Izvor: Sensa

Kako naučiti dete da razvija intuiciju

Nevidljivi tajni prijatelj. Pojasnite detetu, primereno njegovom uzrastu, pojam intuicije. Na primer, možete mu reći: "...Zamisli da imaš jednog stvarno dobrog prijatelja koji je uvek spreman da ti pomogne, koji zna sve odgovore, na koga uvek možeš da se osloniš, koji uvek prepozna kada si u opasnosti... E, pa imaš ga. Ne vidiš ga, ali on postoji, nalazi se u tebi, potrebno je samo da naučiš da ga slušaš..." Zatim naučite dete kako da sa svojim prijateljem bude u kontaktu. Neki od načina su:

• Kako govori tvoje telo? Telo nam šalje različite poruke. Recite detetu da kada mu se koža iznenada naježi, dobije grčeve ili nešto slično, to nije uvek posledica fizičkih ili spoljašnjih manifestacija već i unutrašnjih, intuitivnih poruka.
• Negujte šesto čulo. U informacijama intuitivnog uma kriju se i znanja iz budućnosti jer se mogu odnositi i na ono što se još nije dogodilo, pa se upravo zbog različitih manifestacija i predosećaja intuicija poistovećuje sa šestim čulom. Igrajte se. Kad zazvoni telefon, pre nego što se javite pitajte dete ima li predosećaj ko zove. Nije važno da pogodi, već da nauči da osluškuje sebe i prepoznaje svoje predosećaje.

Kako dete pita intuiciju? Intuitivne poruke su najjasnije kada smo u opuštenom stanju, kada naš svesni um nije aktivan. Zato dok učimo dete da razvija intuiciju, učimo ga i da bude opušteno, da prati svoje unutrašnje tokove. Ukoliko ima neko lično pitanje, dilemu, nemir koji želi da obuzda, odluku koju treba da donese... uputite ga da najpre pokuša da se smiri i poveže sa sobom. Kako? Predložite mu da zatvori oči a otvori um, opusti mišiće tela i u sebi postavi svoje pitanje ili dilemu. Kada dobije unutrašnji odgovor, tražite od deteta da vam svoju odluku obrazloži i pitajte ga kako se oseća povodom toga, ili šta kaže njegov stomak na to. Neka izraz "šta na to kaže tvoj stomak?" postane svakodnevno pitanje u vašoj porodici.

Zašto baš stomak?

Stomak kao drugi mozak. Stav da je stomak drugi mozak i da naši organi za varenje poseduju svojevrsnu inteligenciju prvi je izneo dr Majkl Geršon (Michael Gershon)1996. godine, misleći, pre svega, na veliku biološku sličnost ćelijskih sistema ta dva organa, mozga i stomaka, i autonomnu funkciju stomaka. Za razliku od drugih organa, stomak može da funkcioniše nezavisno od mozga, da upravlja probavnim enzimima, reguliše nivo pH... A još je značajnije što stomak utiče na naše raspoloženje, na to šta jedemo, bolesti koje dobijamo, kao i na odluke koje donosimo.

To ne znači da taj drugi mozak ume da misli ili donosi racionalne odluke, ali objašnjava zašto kada se zaljubimo baš stomak zatreperi, ili kada dobijemo potresnu vest, baš stomak zaboli, ili kada smo, na primer, tužni ili depresivni, posežemo za čokoladom, jer nam baš to stomak traži u tom trenutku... Odnosno, objašnjava zašto različita raspoloženja često doživljavamo upravo stomakom i zašto se intuicija definiše kao osećaj iz stomaka.

Intuitivni odgovori. Kao kanal za slanje poruka intuicija koristi karakter osobe, pa intuitivni odgovori mogu biti veoma različiti, od vizuelnih, preko tihog šapata, telesnih senzacija (nemir, uzbuđenje, leptirići u stomaku...), pa do reči koje pronalazimo u knjigama ili ih čujemo u usputnom razgovoru, ali ih odmah prepoznajemo kao direktan odgovor na neku našu dilemu. Ponekad odgovori dolaze u simbolima ili kroz snove.

Energija poruke. Objasnite detetu da kada razmišlja da li je neka njegova odluka ispravna, a pritom mu telo šalje neprijatne manifestacije (grč, ubrzan puls, pojačana nervoza...), onda ta odluka nije najbolja za njega. Iako se ponekad pri pomisli na nešto može osetiti nalet strasti, entuzijazma, pozitivnog uzbuđenja... intuicija uglavnom komunicira energijom spokoja (osećaj topline, smirenosti, prijatnosti...) Zato ako treba da se odluči za neku od opcija, predložite detetu da to uvek bude ona koja ga čini smirenim i pri kojoj se, generalno, oseća bolje. Na ovaj način vi ga podržavate da bude svesno poruka koje dobija od svoga tela.

Uostalom, znate to i po sebi, sve prave odluke donosile su vam energiju blagostanja. Isto važi i za vaše dete. Upravo zbog tog tananog, suptilnog osećaja iznutra, tog nepogrešivog vođstva, intuicija i jeste naš unutrašnji kompas. On nam pokazuje put, za svakoga od nas drugačiji, ali jedino ispravan. Posebno je u tamnim periodima života neophodno da ga poznajemo, uspešno čitamo i, na radost ličnog ispunjenja, umemo da koristimo.

Ili, kao što je rekla Ain Belton (Aine Belton): "Intuicija je optimalan navigacijski instrument, kad je uključimo i koristimo, pokazuje smer za život iz snova, ispunjen blagodatima i smislom. To je zlatni kompas koji pokazuje istinu."

Zato ne propustite da od početka kod svog deteta negujete ono što ste, možda, vi zaboravili, pa sada to ponovo aktivirate kao odrasla osoba. Vaše dete je blagosloveno darom svoje intuicije. Ali od vas zavisi koliko će u ovom daru umeti da uživa.

Jelena Holcer, diplomirani pedagog

Izvor: Sensa