Ovo je Rubi i njen
divni video koji nam poručuje „Roditelji, pustite malo vaše bebe. Da, one mogu
same mnogo šta.“
A sada malo u vezi
njega. Kada smo dobili drugo dete, imali smo mnogo manje vremena za njega nego
sa starijim sinom. Ona je dosta stvari sama prebrodila i naučila, a i mi uz nju.
Ono najvažnije, naučili smo (kao roditelji) da deca mogu mnogo više nego što nam
se čini. I ja sam bila jedna od onih instant-mama koje su stalno „angažovane“ u
dečijim životima dodajući im igračke, stimulišući mali mozak čitanjem,
ukazivanjem... Sve je to OK, ali na kraju dana tako sam se mrtvosano osećala,
nisam imala snage ni za šta. I tako, dođe nem u život naša mala devojčica. Ja
još rastrzanija, kuća, jedno dete, drugo dete, a griža savesti...do neba. Jer
sve mi se čini da za nju nisam „tu“ koliko sam za sina bila. I jeste, to je
bilo tačno.
Onda ona napuni godinu
dana i počne da hoda i priča, i ja sve češće čujem „Sama!“ i to, baš onako
imperativno. Sve je želela sama. Da proba, da se pomuči, kada padne ustaje sama
(dao Bog, za nju nismo onako skakali kada padne, kao što smo sa starijim
detetom)...Ma kao divlje dete, sama je sebe skoro sve (što se motorike tiče) učila.
Onda vidite, da iz
najbolje namere, pomalo ograničimo svoju decu u njihovom razvoju. Trudimo se da
im pomognemo, a njima je baš potrebno da sami probaju. Zato (da se više ne
raspisujem naširoko), pogledajte još jednom Rubi i kada sledeći put krenete da
ustanete da bi ste Vašoj bebi dodali igračku, vratite se, sedite (bez griže
savesti) i pustite je da se pomuči. Uspeće, ako ne iz prvog, sigurno iz nekog
narednog pokušaja. Najbitnije je- uspeće sama! Samostalnost od malih nogu!
Нема коментара:
Постави коментар