„Ne mogu da ti kupim, nemam pare!“

Česta situacija kod roditelja je skrivanje besparice, odnosno, nepriznavanje zbog čega nešto ne možemo da kupimo. Ono što je još gore je da detetu priuštite šta god poželi, bez obzira kako se vi nosite sa time, jer je dete „zaslužilo“. Najčešće se pribegava onome “ali dobar je đak“. Super, našli ste podsticaj, ali i sredstvo za manipulaciju, ali manipulaciju vama, ne njima! Jedan moj drug iz srednje, koji je bio lošiji učenik i za svaku 2 je dobijao nadoknadu, mi je rekao „Da si ti dete mojih roditelja, oni bi bankrotirali“, aludirajući na to da sam bila dobar đak. On je savršeno manipulisao svojim roditeljima na taj način, ali ne znam baš da li su oni bili zadovoljni time.

Ja nemam tu praksu i mislim da je skroz OK da i deca znaju da nešto ne može da se kupi, ne zato što „eto ne može“, već da postoji opravdan razlog. Novac i mi zarađujemo, kako što i njih učimo istom. To je ograničena kategorija (barem kod većine) i teba se trošiti promišljeno, kako se ne bismo kajali kasnije. Zato, slobodno recite detetu da nemate novca za to što želi ili bar nemate u tom trenutku. Može vam biti neprijatno prvih par puta, ali to je realnost i sama deca će to shvatiti mnogo bolje nego što očekujete od njih. 

Ako kažete „Ne može, tako sam rekao i to je kraj!“, dete ostaje zbunjeno. Ne znaju da li je to zbog njih, da li su oni nešto pogrešili, ili je to samo iskazivanje vaše moći nad njima, jer ste vi „gazda“. Ovo drugo je ekstra loše! 

Da je teško- teško je, ali vreme i trening (i njih i vas) čini svoje. Možda se čak i vi „uvedete u red“ učeći njih, pogotovo ukoliko ste skloni kompulsivnim kupovinama.